Neuspeli vojni puč u Turskoj i društvene mreže

Izbeglička kriza, američki izbori, novi i sve učestaliji talasi terorističkih napada – svedoci smo političkih previranja tektonskih razmera u gotovo svakom delu sveta. Od svega posebno se izdvaja prošlonedeljni pokušaj vojnog puča u Turskoj. Kao što znate, vojni puč je propao: usled loše organizacije i podele među pučistima, kao i brojnim pogrešnim koracima. Neki bi rekli da je puč režiran kako bi Erdogan mogao da novonastalu situaciju iskoristi za obračun sa svim neprijateljima u vojsci i uspostavi predsednički sistem, sa sultanističkim pretenzijama. Teorija je mnogo, ali njima se nećemo baviti ovom prilikom.

U celom toku dešavanja između petka i subote, društvene mreže su odigrale veoma važnu ulogu, i to nije prvi put da društvene mreže pomognu artikulaciju društvenih protesta, pa čak i smenu političkih režima – kao tokom Arapskog proleća.

Sudeći po dostupnim informacijama, pučisti su bili sačinjeni od vojnih oficira srednjeg ranga koji su pokušali da izvedu klasičnu knjišku taktiku “udar pukovnika”, suprotnu od udara koji predvode generali. Zatvorili su ključne saobraćajne linije, pokušali da zauzmu Skupštinu i predsedničku palatu, a izveden je i pokušaj kidnapovanja visokih državnih zvaničnika – uključujući predsednika Erdogana i vojni vrh. Pučisti su takođe preuzeli državne medije koje su koristili za emitovanje svojih proglasa i prerano proglašene pobede. I pre ponoći mogli ste da čujete u vestima na državnim kanalima kako se Erdogan proglašava “izdajnikom”.

Ubrzo pošto su shvatili da standardni pristup nije bio dovoljan, pobunjeni oficiri su pokušali da zauzmu i kanale privatnih televizija, pa čak i da ugase turski ogranak CNN-a. Cilj je bio očigledan: sa zauzimanjem svih medija, pobunjenici će imati potpunu kontrolu nad narativom i imaće dovoljno prostora da ubede druge sugrađane da im se pridruže.

Ali, ono što pučisti nisu uzeli u obzir je – široko digitalno prostranstvo društvenih mreža i mobilne tehnologije. Njihov pokušaj kontrole medija rezultovao je potiskivanjem pučističkih vesti od strane domaćih i međunarodnih medija sa mnogo većim dometom. Time je prednost koju je vojska imala kroz incijalni element iznenađenja ubrzo nestala.

Par sati nakon početka vojnog udara, Erdogan je iskoristio svoj telefon, tačnije iPhonov FaceTime – kako bi komunicirao sa svojom nacijom, pozivajući Turke da izađu na ulice i suprotstave se pobunjenicima. Njegova poruka se našla na svim društvenim mrežama, praćena slikama građana koji stoje ispred tenkova.

Društvene mreže su odigrale ključnu ulogu u prenošenju međunarodne i domaće podrške predsednika Erdogana. Gotovo većina stranih lidera, uključujući američkog predsednika, podržali su demokratski izabranog turskog predsednika. “Digitalno” uključivanje međunarodne i turske javnosti na društvenim mrežama nije samo utažilo radoznalost turskih građana, već ih je i suočilo sa mogućom političkom realnošću koja bi nastala da je grupa zavereničkih oficira odnela pobedu. Protok informacija je ohrabrio, osnažio i mobilisao Turke da se suoče sa pobunjenicima i njihovim tenkovima.

Značajan broj Turaka zajednički se upustio u strategiju od koje vojska najviše strahuje – zajedno su pravili gužve na putevima i mostovima, blokirajući oklopna vozila i komplikujući realizaciju operativnih planova. Ove slike su bile masovno šerovane u kobnoj noći na svim društvenim mrežama i davale su jasan signal: pobunjenici nisu pobedili, i njihove šanse da pobede se smanjuju.

Predosećajući poraz, na hiljade pobunjenih vojnika se predalo. Slike koje smo gledali samo pokazuju da građani i te kako imaju važnu ulogu pri određivanju sopstvene političke sudbine – naročito kada se radi oko toga ko nad njima vlada i na koji način.

Kao što smo već pomenuli, ovo nije prvi put da društvene mreže imaju važan uticaj pri političkim previranjima. Slika Muhameda Buazizija, Tunižanina koji se iz očaja i protesta prema korumpiranoj vlasti spalio, bila je masovno šerovana na društvenim mrežama, koristeći kao pogonsko gorivo pri organizovanju protesta u zemljama Magreba, a tokom cele 2011. i 2013. godine Egipćani su se oslanjali isključivo na društvene mreže pri buntovima.

Pomažući da se vojni udar osujeti, društvene mreže su osnažile demokratiju, čime  smo napokon videli i njihovu “drugu stranu novčića”, budući da se u poslednjih nekoliko godina one optužuju kao glavni izvori za podstrekivanje mržnje i raspirivanje radikalizma, i to najviše od strane tzv. Islamske države, koja je, za razliku od turskih pučista, i te kako uvidela potencijale društvenih mreža.